Лично

• КорениРадовиКњигеПројектиПед. радЛично

Хоби

Гајење воћака и украсног биља, производња домаће, природне ракије препеченице тзв. „шелмоваче“, на чијој шаљивој етикети (на слици) пише: производи, пуни и празни подрум Шелмић. Такође: лепа књижевност, лепа писана реч. Омиљени писци различитих епоха: руски сатиричари Иља Иљф и Јевгениј Петров пре свих, затим Сомерсет Мом, Халед Хосеини, Бенхамин Лабатут, Марио Варгас Љоса, Антон Чехов, Виктор Јерофејев, Оноре де Балзак, Иво Андрић, Јован Дучић, Меша Селимовић, као и писци од којих се учи како бити бољи и успешнији човек: Марко Аурелије, Оскар Шелбах, Жил Пајо, Емил Куе, ....

Згода са предавања

Предавања аутора веб стране на факултету увек су била веома посећена. Међутим, често је било студената који су каснили, па их професор повремено благо и духовито прекори. Тако, једном приликом, неком студенту који је поприлично закаснио на час, професор каже: "Е колега, баш добро што сте стигли. Веома сам се забринуо за вас!" На то ће студент, као из пушке: "Знам професоре, па зато сам и дошао!"

Сељак или господин

На свечаности поводом одласка у пензију, аутор веб стране је добио поклон од своје Катедре - леп часовник. Том приликом је, између осталог, рекао:

Хвала на лепим речима и поклонима. Чуо сам толико лепих речи о себи, да сам на тренутак помислио да се можда ради о некој другој, имагинарној личности! Овај поклон-часовник мени ће помоћи да од сељака постанем господин. Постоји једна интересантна теорема (или аксиома): на састанак сељак увек долази пре времена, господин на време, а малограђанин касни. Ја сам до сада увек на састанке долазио  пре времена, дакле био сам сељак! Сада када имам овако добар часовник долазићу на време и прећи ћу у категорију господе. Уколико случајно сат почне да касни, нажалост, постаћу малограђанин!..... А било је и многих других занимљивих поклона: мој портрет (аутор колега математичар Влада Стојановић), шаховска гарнитура од мојих драгих студената-ваздухопловаца са жељом да одиграмо партију шаха 2041. године на Калемегдану,........

Моја сећања (1952-1956)

(Текст је публикован у Монографији - на слици, Основне школе „Стојан Новаковић“ у Блацу, поводом јубилеја - 120 година постојања школе)

Бејаше то неко друго време, други људи, друга школа, други професори и други ученици. Није се знало за рачунаре, интернет, фејсбук и гугл, плејер и ди-ви-ди, а од наше забити били су далеко и телевизор, радио апарат, телефон, воз, аутобус. Увече се вечерало и учило при светлости петролејке, која је често димила и намигивала. Блачани су имали електричну струју, више година после Другог светског рата само захваљујући млину министарске породице Стошовић, који је имао мали генератор. Али и Блачани су морали на починак пре десет сати, јер је троструким трептањем тачно у десет до десет сати увече најављиван прекид рада  млина и време за одлазак на спавање.

Ујутру се у Блаце, уз неизмерну грају, сливале велике групе ђака-пешака из околних села. Девојчица је, на жалост нас дечака, било занемарљио мало. У сеоској средини је сматрано да су оне предодређене за посао домаћице и рану удају уз добар мираз. Пешачили смо макадамским друмовима, лети прашњавим, а зими прекривеним снегом, често без пртине, већина нас обучена скромно, најчешће у сукненој одећи (није се знало за јакне!), са гуменим опанцима, а по неко и са “пресним” опанцима од свињске коже. Завидели смо “домцима” (штићеницима Дома деце палих бораца) који су носили лепа штофана одела браон боје и кожне ципеле. Уторком, када је пијачни дан у вароши, у школу смо ишли понекад са родитељима запрежним-воловским колима. Успут се гласно причало о некој од минулих фудбалских утакмица Звезде, Партизана или чувене олимпијске репрезентације, које смо пратили преко “детектора” код неког срећника у селу који је имао то чудо од технике (кристал са иглом, антеном и слушалицама) или слушали пренос код пријатеља у Блацу, који је имао радио апарат. Дивили смо се преносима легендарног радио репортера Радивоја Марковића, који је својом речитошћу утакмицу дочаравао као живу слику. Било је успут и ситних задиркивања, разних шала, несташлука, брања туђег воћа, веома ретко и туче. У школу се стизало најмање  пола сата раније. Зими, да се мокре ноге загреју у учионици, уколико је послужитељ чика-Неџа заложио пећи, а у јесен и пролеће да одиграмо фудбалску утакмицу са домцима. На екскурзију у престони град смо путовали камионом са арњевима и дрвеним клупама до Белољина, а даље возом са парном локомотивом (црно-бела фотографија аутора сајта управо је са те екскурзије). Путовало се дуго, и морали смо неколико пута да отварамо завежљаје са хлебом и сиром, а по неко од нас се сладио  и печеном пилетином. Бројали смо и записивали све железничке станице. У Београду нас дочекаше београдска деца повицима "сељаци, сељаци”, а преноћисмо у фискултурној сали Четрнаесте београдске гимназије, "удобно”, на струњачама са својим професорима.

У школи су се и тада и те како училе природне и друштвене науке. Имали смо и један веома практичан и користан предмет – домаћинство, у оквиру кога су дечаци учили калемљење воћака. Настава историје је била у духу тог времена. Учили смо о седам величанствених офанзива, братству и јединству наших народа и народности, радничкој класи, љубави према “највећем сину наших народа”, чије смо подвиге у нашој дечјој машти упоређивали са подвизима Карл Мајових јунака. Месецима смо се припремали за слет поводом председниковог рођендана, 25. маја, потпуно фрустрирани да баш тада не направимо грешку у вежбама.

Имали смо веома образоване, моралне и стручне професоре који су својим квалитетом превазилазили блачку средину, а неки од њих су овде доспели по казни, декретом Министарства просвете, као "реакционарни елементи”. Упечатљив утисак, који више од пола века није избледео, на мене су оставили професори математике и књижевности, усадивши у мени велику љубав према овим наукама, определивши моје будуће занимање. Професор математике Добривоје Јовановић, маркантан господин, увек у оделу са краватом, строг и правичан, открио нам је све тајне и лепоте математике. За бриљантно решење тешког задатка давао је у дневнику петицу огромних размера, уз oсобени коментар: "Да правда буде задовољена!” Професор књижевности Драгољуб-Гоцан Аврамовић, касније афирмисани топлички књижевник, писац романа "Албинов противгамбит" тада почетник у настави, није штедео труда да нас описмени. Његове теме писмених задатака (на пример "Рад је мерило вредности данашњег човека”) имале су вишеструко едукативан карактер. Научио нас је да у књижевном делу, нарочито на примеру народних песама, анализирамо сваку реченицу и сваку реч.

Ето, тако је у најкраћем било наше и моје школовање у Блацу. А онда је дошло време да се крене у више школе или да се остане у завичају. Један, чини ми се мањи број ученика, отишао је на разне стране, руковођен неким својим идејама, сновима и циљевима. Мој избор је био Гимназија у Прокупљу. Отпутовао сам са надом, вером и жељом да у науци закорачим даље, у пратњи оца, ноћу, колима, наравно запрежним.

Још једном о језику нашем насушном . . .

Сведоци смо помодарског увођења нових, углавном страних речи у наш језик (на телевизији, у новинама, на улици), често у погрешном значењу, иако у већини случајева постоје одговарајући изрази за те појмове и у српском језику. Није потребно да човек буде стручњак за језике (а и аутор овог текста је инжењерске струке и не бави се професионално српским језиком), па да уочи ову појаву.

Дуга је листа таквих примера, али ево карактеристичних, које свакодневно прочитамо или чујемо, највише из уста наших политичара: транспарентан (л. trans-parere - прозрачан, провидан, бистар, јасан, a према речницима из области философије може да има и негативно значење: плитак, прозиран), тендер (енглеска реч са латинским кореном, у финансијама означава надметање, понуду, али у техници и према Лексикону страних речи и израза Милана Вујаклије то је: део локомотиве или мањи брод као пратилац већег бојног брода), цензус (л. census - процена, оцена, попис становништва, порез, најмања сума пореза коју мора да плаћа један становник па да има право гласа и политичка права у земљама без општег права гласа), стејкхолдер - посебно заинтересован појединац за реализацију одређеног пројекта.

Интересантна је реч кохабитација (л. cohabitatio) која има вишеструко значење: становање заједно, живот удвоје, полно општење, али која може да означава и стање власти при коме председник и премијер нису из исте политичке странке. Ту реч наши политичари тако радо користе када изражавају међусобну успешну сарадњу или сарадњу политичких странака, као да у нашем језику нема прикладнијег израза који неби био двосмислен. Реч кредибилитет има широко значење, а у медијима се углавном користи као замена за реч поверење, реч казнити се замењује речју санкционисати, мада реч санкционисати (фр. sanctionner-потврдити, одобрити) првенствено значи: озаконити, одобрити или потврдити неки закон, дати нечему законску силу.

Посебна прича је „навала" енглеских израза, чак и онда када је превод могућан. То је посебно изражено у области рачунарске технике. Тако сте од неке особе, која на радном месту ради са рачунаром, могли да чујете и овакву реченицу: „Данас сам у офису апдејтовао, едитовао и испринтао . . . ." (што би могло да се каже и овако: Данас сам у канцеларији допунио, преуредио и одштампао....). Израз „по дифолту" из рачунарске технике се прелио и у обичне, свакодневне разговоре. „По дифолту" је кишовито у новембру, а сунчано у јулу, спортисти су снажни такође „по дифолту" итд. А уместo „по дифолту" могло се рећи једноставно – подразумева се.  А наши поштански сандучићи се сваког дана пуне са flyer-има (лецима), на којима се рекламира fast fud (брза храна)!

Једна од новијих кованица, која ових месеци може да се прочита или чује у нашим медијима је „гиљотина прописа". Ваљда је аутор те несрећне две речи хтео да нагласи значај смањења или укидања прописа, али, да ли је баш морао да нас плаши са гиљотином? Јер, гиљотина (фр. guillotine) je справа за извршење смртне казне отсецањем главе уведена за време Француске револуције и названа по француском лекару J.I. Guillotin-у.

Погледајмо и први уџбеник за ђаке – буквар. Чак и у њему налазимо стране речи: шраф (за тај машински део постоји наша прикладна реч „завртањ", која је ушла и у српски, раније југословенски стандард), па затим реч штоф, које су ето, биле „неопходне" за објашњење слова „ш". . .

Лингвисти кажу да речи преузете из других језика обогаћују језик и олакшавају комуникацију међу народима, али, да ли их треба усвајати и примењивати и тамо где постоји наша, лепа реч? Постоји много речи које се тешко преводе, па су се оправдано усталиле у нашем језику, највише у стручној литератури: геометрија, дендрометрија, полиједри, анафора, метафора, метаморфоза, физиологија, бајпас, контејнер, телефон, телеграф, ресторан. Има таквих речи и новијег датума, на пример реч «копирајтинг» која не означава само умножавање написаног, већ и умеће продаје неког производа, рекламирањем са кратком и привлачном поруком. Такве речи ће очигледно трајати. Али, да ли су нам потребне и речи попут „мерчендајзер" (особа задужена за уређење излога и полица или постављање производа на полице), „фејслифтинг" (хируршко подмлађивање коже лица, или сређивање и улепшавање фасаде зграде), итд. Замислите ситуацију да, на пример, Врањанац у великом „шопинг молу" (зашто не у „трговачком центру") каже: „А бре, мерчендајзер, куде ти је излаз из овај мол?" Овде неће бити говора о погрешно акцентованим речима, што је такође један од проблема нашег говорног језика.

Истовремено и нажалост, многе речи из народа једноставно нестају, губе се, а за младе генерације оне имају значење страних речи. Стотине српских речи су за многе наше људе потпуно непознатог значења. Ако бисмо младе, и не само младе људе тестирали и упитали, на пример, шта значе речи: искобити, затраковати, загођисати, навашати, награисати, брепити, шипчити, цеварити, гредом, ујам, притка, четале, додак, јеђа, оторина, машице, парлог, гладишевина, испаша,  својта, одива, чељаде, самати, самћим, итд. итд., били бисмо сигурно непријатно изненађени малим бројем тачних одговора. Наш истакнути књижевник и академик Миро Вуксановић, у својој капиталној књизи „Семољ гора“, кроз 878 дивних прича о речима, отргнуо је од заборава многе изворне речи из наших крајева. Хвала му!

И тако, изгубисмо много наших лепих речи, а прихватисмо неке нове, стране и рогобатне или најблаже речено чудне изразе. Језик јесте душа изречене мисли, живи организам који се непрестано мења и развија и попут биљке одбацује старо и рађа своје ново „лишће“. Али, нажалост, код нас је старо и одбачено језичко „лишће“ боље од младог! То није особеност само данашњег времена. Многи наши преци-великани су упозоравали да чувамо наш језик од утицаја штетних по опстанак и развитак нашег језика.

Тако Петар Кочић упозорава: „Ми морамо страховати да нам се наш красни језик најљепши међу словенским језицима, сасвим не исквари, не изблиједи, не изгуби сву ону своју кристалну јасноћу и љупку звучност којој готово нема равне".

Слично каже и Вук Караџић: "Језик је хранитељ (чувар) народа. Докле год живи језик, докле га љубимо и почитујемо, њим говоримо и пишемо, прочишћавамо га, умножавамо и украшавамо, дотле живи и народ: може се међу собом разумијевати и умно саједињавати; не прелива се у други, не пропада". . .

А много пре њих свети Симеон Мироточиви (Стефан Немања) свој народ посаветова: "Чувајте језик као  земљу. Реч се може изгубити као град, као земља, као душа ... Боље је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнезнатнију реч свога језика. Народ који изгуби своје речи престаје бити народ ....  Зато је боље изгубити све битке и ратове него изгубити језик. После изгубљене битке и изгубљених ратова остаје народ. После изгубљеног језика нема народа! Цареви се смењују, државе пропадају, а језик и народ су ти који остају".

Мишљење једног професора у пензији . . . .

Читам у новинама да се у неким америчким државама празнује дан рођења нашег великана Николе Тесле. Нама су важнији празници: Дан борца, Дан сумњивог устанка, Дан републике, Дан . . . не знам већ који, а осим тога мењају се сваке деценије. Могли би барем у школама или на универзитетима да пригодно обележимо рођење вероватно најзначајнијег Србина, када би се нашој младежи објаснило дело Николе Тесле. Такође, у неким америчким државама, њихови ђаци у школи као обавезну лектиру имају изванредну и поучну књигу Михаила Пупина „Од пашњака до научењака“ (“From Immigrant to Inventor”), за коју је 1924. године Пупин добио Пулицерову награду. Овом књигом су својевремено награђивани одлични ученици у Немачкој. Без сумње то је необично вредна и подстицајна књига, образац како се на моралан начин и стрпљивим радом постиже успех, књига коју би данашња омладина требало да чита. Код нас су старије генерације морале, у оквиру обавезне лектире, да читају Цесареца, Шеноу, Назора, Крлежу, Цанкара, да би на делу показали "братство и јединство", али зашто данас млади не би обавезно читали Пупина? Из његове књиге би научили, између осталог, како се поштеним и мукотрпним радом постиже успех. Или је данас, што је вероватније, такав рад и такав животни пут код нас непопуларан и превазиђен!?

Родослов фамилије

Фамилија Шелмић је заслужила да има свој родослов. Аутор веб стране је, на основу казивања покојног Адама Шелмића, једног од најугледнијих и најпаметнијих људи у фамилији, урадио родослов, који досеже до почетка деветнаестог века и чија једна варијанта се може погледати на веб страни: http://www.myheritage.rs/site-64706341/selmici .