Педагошки рад

• КорениРадовиКњигеПројектиПедаг. радЛично

 

"Посао учитеља је свети посао" (речи старца Пајсија из Свете Горе). Лик учитеља из неког пређашњег времена сликовито је описао легендарни директор Гимназије у Прокупљу Буда Илић, велики ерудита и полихистор (историчар, лингвиста, књижевник, филозоф, драмски писац, редитељ): "Просветар мора добро да зна и оно што други не знају и не треба им да знају, да се осмехује и кад му грч плача повија усне, истовремено буде и дете очарано бајком и младић распаљене крви, и хладна разложност зрелог човека, и ведра старост вољеног мудрог старине, и блага рука родитељска, и искусни саветодавац, и строги пресудитељ, а мало кад, можда само у ретким тренуцима осамљености у свом дому, човек који припада себи, има право само на своја радовања и само на своја туговања".

Професори, од којих је аутор сајта највише научио. . . . Међу својим учитељима, који су напустили овоземаљски свет, од којих је највише научио или који су својим ауторитетом, племенитошћу и знањем увек давали нове подстреке (свестан чињенице да је неко име изоставио) издваја: најпре и највише проф. Анђелију Ракић, професора математике и проф. Надежду Дукић, професора књижевности у прокупачкој Гимназији, затим проф. др Лазара Караџића, професора  математике на Електротехничком и Машинском факултету БУ, проф. Јулију Вукадиновић, дипл. мат., проф. др Љубодрага Радосављевића, професора механике на Машинском факултету, проф. инж. Радомира Станојевића, професора машинства и термодинамике на Саобраћајном факултету, проф. инж. Валеријана Марковића, професора грађевинских и рударских машина на Машинском факултету, проф. др Саву Дедијера, професора транспортних машина и транспортних уређаја на Машинском факултету и академика проф. др Д.П. Волкова, професора МГСУ, заслужног научног радника Русије и почасног доктора наука неколико универзитета у свету. У процесу учења битна је жива реч, али и уџбеник, па се том списку мора додати и уважени легендарни професор др Данило Рашковић (1910-1985.) са Машинског факултета, дипломирани математичар и дипломирани машински инжењер, неправедно осуђиван од комунистичке власти, кога нажалост аутор овог сајта није имао част да слуша, из чијих многобројних, оригиналних и изузетно квалитетних уџбеника механике и математике генерације студената су научиле основе машинског инжењерства.

"Образовање није само пуњење вазе, него и паљење пламена" (грчки песник Аристофан) или "Душа се лечи радом са децом" (Ф.М. Достојевски)
  
После једногодишњег педагошког искуства у средњој школи, преко тридесетшест година радиo је са студентима Саобраћајног факултета. Одржавао је вежбе на предмету Машинство: део - термодинамика и погонске машине и део машински елементи, студентима на редовној настави, а такође и ванредним студентима првог и другог степена на скоро свим одсецима Саобраћајног факултета. У току првог изборног периода обављао je и вежбе из Техничког цртања. У периоду 1977-2006., у звању доцента, па затим у звању ванредног и редовног професора, држао је наставу на Саобраћајном факултету из предмета: Елементи транспортних средстава и уређаја (ЕТСУ) и Техничка термодинамика.

Осим рада на Саобраћајном факултету, десетак година је у својству хонорарног асистента држао аудиторне вежбе и прегледао пројекте студентима Машинског факултета у Београду из предмета Грађевинске и рударске машине и две године из предмета Основи конструисања машина. Такође неколико година је студентима Рударско-геолошког факултета у Београду вежбао предмет Машински елементи, а у току једне школске године и предмет Мелиорационе машине, студентима машинства на Техничком факултету у Новом саду. Школске 1992/93., 1993/94. и школске 1998/99. држао је наставу и вежбе из Техничке термодинамике студентима - питомцима Војно-техничке академије и једне школске године студентима Војно-техничког факултета. У периоду 2008-2011. године, после формалног пензионисања, држао је предавања и на Високој техничкој школи струковних студија из Урошевца са седиштем у Звечану (сада Лепосавићу) из предмета: Грађевинске машине и опрема, Транспортни уређаји и Механизми машина.

На основу више анонимних студентских анкета високо је вреднована његова педагошка активност и стручност, а анкетом на Саобраћајном факултету урађеном школске 2001/2002. године проглашен је за најбољег професора на другој години студија.

Менторства и чланства у комисијама за избор у универзитетска звања

Учествовао је у раду комисија за оцену подобности кандидата и тема за израду докторских дисертација и комисија за одбрану докторских дисертација, као и комисија за одбрану дипломских радова. Такође је био члан комисија за избор у звање редовних и ванредних професора, доцената и асистената на Саобраћајном и другим факултетима у Београду.
У току 1983. године био је ментор Вацлаву Краусу, доценту ВШД (Жилина, Словачка), кориснику стипендије владе СФРЈ, при његовој специјализацији на Саобраћајном факултету.
На Машинском факултету у Нишу био је члан Комисије за преглед, оцену и одбрану магистарског рада Љиљане Ранђеловић (”Оптимизација кутијастих носача у функцији динамичких параметара“).
На Машинском факултету у Београду био је коментор и председник комисије при одбрани магистарског рада асистенту Радомиру Мијаиловићу  (”Анализа утицаја конструкционих фактора на напонско стање и еластичну стабилност решеткастих стрела ауто-дизалица”).
На Војно-техничкој академији био je председник комисије за преглед, оцену и одбрану докторске дисертације пук. др Зорана Ристића (”Прилог нумеричкој анализи хидрауличног система за кочење кретања цеви оруђа").
Коментор и члан комисије за преглед, оцену и одбрану докторске дисертације на Војно-медицинској академији др Мирјане Животић-Вановић: „Физиолошке основе за процену аеробне способности припадника оружаних снага коришћењем ергометријског степ-теста“.
На Војно-техничкој академији је био ментор докторанту мр Влади Ђурковићу, при изради докторске дисертације ("Допринос изналажењу оптималних параметара лансирања летелице")
На Саобраћајном факултету био је ментор докторанту  мр Радомиру Мијаиловићу при изради докторске дисертације: „Истраживање параметара релевантних за динамичку стабилност и превентивну безбедност ауто-дизалице у саобраћају и транспорту“.
На Медицинском факултету је био коментор и члан Комисије за преглед, оцену и одбрану магистарске тезе  др Олги Поповић: „Аеробна способност адолесцената као показатељ општег физичког кондиционог стања“.

 У својству члана Комисије референата за избор наставника и сарадника, био је ангажован на Саобраћајном факултету и другим високим школским установама, између осталих: - На Саобраћајном факултету при избору Милана Букумировића у звање доцента, ванредног професора и редовног професора, Петра Станковића у звање доцента и ванредног професора, Миливоја Ћука у звање ванредног професора, Милине Живановић у звање асистента и доцента, Драгована Перишића у звање асистента, Радомира Мијаиловића у звање асистента-приправника, асистента и доцента; - На Шумарском факултету при избору Градимира Данона у звање редовног професора; - На Војно-техничкој академији: при избору Бранислава Пермеа у звање ванредног и редовног професора, Катице (Стевановић) Хедрих у звање редовног професора, Зорана Ристића у звање доцента, Владе Ђурковића у звање доцента; - На Војно-медицинској академији: при избору Мирјане Животић-Вановић, у звање доцента и ванредног професора.

Обезвређене докторске дисертације
(текст аутора објављен у ПОЛИТИЦИ, априла месеца 2003., који је и даље веома актуелан)

Нацртом предстојеће реформе универзитета, који предвиђа радикалне промене у високом образовању и који је изазвао опречна мишљења и доста узнемирио универзитетске посленике, није дотакнута једна значајна тема: Како зауставити несумњиву девалвацију докторских и магистарских теза.

Уз већину, и на срећу часних изузетака, чињеница је да један број доктора наука није испунио услове које закон предвиђа за стицање ове високе научне титуле, а њихове докторске дисертације не представљају истински научни допринос, у духу добре традиције Београдског универзитета. Такве дисертације обично представљају компилацију туђих радова или монографија, најчешће без цитирања извора, без оригиналних идеја и научних резултата, а понекад представљају и безочне плагијате, једном речју, не задовољавају све неопходне услове који су људима од науке добро познати. Вероватно би неки аналитичар наше политичке и социјалне стварности такву појаву сместио у одговарајући контекст, повезујући је са  општим стањем у друштву, инфлацијом морала и моралних вредности.

Такви докторати настају релативно једноставно, као последица више чинилаца. Понекад су у питању разлози личне природе и интерес кандидата да брзо и лако дође до титуле. Једна од добро разрађених могућности је размена ”интелектуалних” и материјалних добара. На пример, кандидат – руководилац познате фирме или значајна личност у политици, обезбеђује ментору добро плаћене (често непотребне) пројекте, а ментор кандидату, за узврат, докторску титулу. Наравно да је такав поступак у несагласју са Етичким кодексом Универзитета у Београду, који је недавно усвојен и који наглашава «да су наставници дужни да испољавају интелектуално поштење».... Обезбеди се, дакле,  «фамилијарна» комисија од три или пет чланова која ће то операционализовати, од којих је понекад само један члан комисије добро обавештен о суштини теме дисертације. Овде је важно да ментор никако не укључи експерта за ту научну област, посебно ако је поштен и принципијелан човек! Наравно, рећи ће неко упућен, па постоји законска могућност приговора, затим и одлучивање Стручног већа Универзитета о томе. Јесте, али због нерадог замерања колегама приговори се ретко пишу, а сем тога, колико је на факултетима заустављено дисертација после уложеног приговора? Тај број усвојених приговора, вероватно се мери промилима. Или, шта да каже Стручно веће Универзитета које добије извештај о тези, формално потпуно коректно написан и «накићен», тако да се стиче утисак да управо та теза отвара врата свеколиком прогресу друштва. Тако произведени доктори ће кроз десетак година производити своје докторе и – то се, колико знам, назива негативна кадровска селекција.

Верујем да би лек овој деградацији докторских дисертација био прихватање барем дела норми које треба да буду испуњене у процесу израде дисертације, које су практично стандардизоване у неким земљама са високо развијеном науком (САД и Русија, на пример) и које би се Законом о Универзитету или статутима факултета регулисале.

Прво, увођење уводног докторског испита пред комисијом од пет чланова (без ментора!), који може да има различите форме. Рецимо, да кандидат реши одређени проблем или напише о одрeђеној теми за ограничени временски рок (4 до 5 дана), спреми презентацију и изложи резултате пред комисијом која одлучује да ли кандидат може да приступи изради дисертације.

Друго, пре одбране докторске тезе кандидат треба да има најмање два рада публикована у међународним часописима, где рецензију рада врше два или три веома угледна светска научника и неколико радова саопштених на научним конференцијама из области своје тезе, чиме би своје научне резултате ставио на увид научној јавности.

Треће, да се после завршене докторске дисертације одреде два опонента – два научна радника, обавезно из других институција, врсна познаваоца те научне дисциплине, који ће поднети свој извештај о тези, а приликом усвајања извештаја на Научно-наставном већу (или на самој одбрани дисертације) «нападати» тезу и тиме допринети утврђивању истине о вредности и оригиналности тезе.
Четврто, пре усвајања извештаја о докторској дисертацији кандидата, разаслати аутореферат (кратак преглед докторске дисертације са најважнијим добијеним резултатима) релевантним институцијама у земљи, које би дале мишљење о урађеној дисертацији. Гласање о извештају докторске дисертације на Научно-наставном већу би требало да буде ослобођено свих притисака и лобирања, дакле – тајно.

Уважавајући радне услове који се пружају нашим докторантима за израду дисертације (финансијска подршка, лабораторијски услови, литература, консултације и др.), који знатно заостају у односу на услове у развијеним земљама, узимајући у обзир ефикасност читавог процеса пријаве и израде докторске дисертације (веома је значајно да се не успори или спречи добар кандидат да докторира!), сматрам да би две наведене норме биле сасвим довољне и да би њиховим прихватањем добили добре резултате. На тај начин би се заштитила наука и Универзитет од даље ерозије. Тиме би посебно били задовољни они доктори наука, који су изради докторске дисертације приступили савесно и предано и чије оригиналне идеје и вредни резултати красе елитне светске научне часописе.

Омиљене анегдоте из области наставе

Оцењивање

Сер Ернест Рaдефорд, председник Краљевске Академије и добитник Нобелове награде за физику, испричао је следећу причу.
Пре извесног времена позвао ме је колега. Спремао се да неком студенту да нулу за његов одговор из физике, док је студент напротив, захтевао највишу оцену! Испитивач и студент су се ипак сложили да се доведе независан арбитар и ја сам био изабран. Прочитао сам испитно питање: показати како је могуће одредити висину неке зграде помоћу барометра. Студентов одговор је гласио: “Однећу барометар на врх зграде, везаћу га за дугачак конопац, спустићу га до тротоара, а затим ћу га поново подићи. Дужина канапа је висина зграде.”
Студент је заиста имао добар разлог за високу оцену, с обзиром да је дао комплетан и тачан одговор! С друге стране, када би добио високу оцену из физике, то би значило својеврсно признање у овој области, што његов одговор није потврђивао!
Предложио сам да студент још једанпут покуша да реши овај задатак. Дао сам студенту шест минута да реши задатак уз упозорење да његов одговор мора да покаже бар неко знање из физике! При крају петог минута студент још ништа није био записао! Питао сам да ли жели да одустане, али ми је он одговорио да има јако много одговора за тај проблем: управо је размишљао о најбољем решењу. Извинио сам се што га прекидам и замолио га да настави.
У следећем минуту он је написао свој одговор који је гласио: “ Однеси барометар на врх зграде и нагни се преко ивице крова. Испусти барометар, а штоперицом мери време док не тресне о тротоар. Тада, користећи формулу x=a×t2, може да се израчуна висина зграде.” У том тренутку сам питао колегу да ли сад он одустаје од давања лоше оцене! Он се сложио и дао студенту скоро највишу оцену.
Док сам напуштао канцеларију колеге, сетио сам се да ми је студент рекао да има још много решења за тај проблем, па сам га питао: “Која?” “Па”-рече студент-“ постоји много начина да се одреди висина зграде уз помоћ барометра. На пример, можете изнети барометар напоље, под претпоставком да је сунчан дан, измерити висину барометра, затим дужину његове сенке, дужину сенке зграде, и онда обичном пропорцијом, уз помоћ Талесове теореме, израчунати висину зграде!” Сјајно-рекао сам, а остали начини? "Да”-рекао ми је студент - постоји један основни метод мерења који ће Вам се сигурно допасти.”
“У овом методу, узмете барометар са собом и почнете да се пењете уз степенице, претходно на зиду лупите црту да означите дужину барометра. Затим, како се пењете, маркирате стално дужину барометра. Тако ћете добити висину зграде у јединицама дужине барометра!”, “Веома директан метод!” рекао сам. “Наравно, а ако желите мало софистициранији метод, можете везати барометар за крај опруге, заљуљате га као клатно и затим одредите вредност гравитационе константе "g” на нивоу улице, а онда на врху зграде. Из разлике за гравитациону константу "g” , може се у принципу, израчунати висина зграде!”
"Такође, користећи исти принцип, можете однети барометар на врх зграде, везати га за дугачак канап, спустити га до самог тротоара и тада га заљуљати. Тада можете израчунати висину зграде према периоду прецесије! На крају, закључио је студент, постоје и многи други начини да решите проблем. Вероватно најбољи начин је, да понесете барометар у приземље и покуцате на врата настојника зграде. Кад Вам настојник отвори врата, Ви треба да кажете: - "Господине настојниче, ово је диван барометар! Ако ми кажете колика је висина зграде , поклонићу Вам га.”
У том тренутку нисам могао да издржим и питао сам студента да ли заиста не зна конвенционални одговор на овај проблем. Признао ми је да га зна, али ми је рекао да је сит асистената и предавача на факултету који покушавају да му наметну свој начин мишљења.
Студент се звао Нилс Бор, касније светски познати физичар и оснивач атомске физике.

Напомена. Анегдота се односи на формулу за израчунавање притиска p=rgh , из које мерењем барометарског притиска на тлу и на врху зграде може да се одреди висина зграде. О Нилсу Бору аутор сајта је публиковао чланак у Политикином додатку фебруара месеца 2022. године.

Полагање испита у Оксфорду

Студенти полажу испит на Оксфордском универзитету. Професор их држи дуго, већ су ушли у пети сат полагања. Тада студент-шерет, по имену рецимо Џон, позове дежурног и замоли га да му донесе криглу пива и мало телетине! Дежурни запањен тражи да му овај још једном то понови. Џон то понови и објасни да према статуту Оксфордског универзитета старог осам векова (чији је ректор био и сер Исак Њутн) из 1523. године који није промењен, ако испит траје више од 4 сата тада је управа факултета дужна да студенту обезбеди криглу пива и телетину и Џон показа фотокопију тог закона. Дежурни се узврпољи, па отрчи код декана и, пошто је за Енглезе закон стварно закон, декан нареди да се Џону (и осталим студентима) подели кока-кола и хамбургер! Но ту није крај приче. Неколико дана касније сироти Џон добије позив да се јави на дисциплинску комисију факултета. На комисији му саопште да је кажњен строгом казном, јер према закону из 1435. године, који такође важи, пошто није повучен, студент је дужан да на испит дође у специјалној одећи и са мачем, а Џон то није урадио. Наравоученије: шут не може са рогатим!

Тегла киселих краставаца и кафа

Када вам се учини да губите контролу над својим животом, сетите се ове приче о тегли са киселим краставцима и кафом.
Професор је стајао пред групом студената на часу филозофије и држао неке предмете иза себе. Када је час почео, без речи је подигао велику, празну теглу од киселих краставаца, ставио је на катедру и напунио лоптицама за тенис. Потом је упитао студенте да ли је тегла пуна. Сложили су се да јесте.  Затим је професор подигао кутију пуну каменчића и сипао их у теглу.  Благо је протресао. Каменчићи су се откотрљали у празан простор између лоптица. Тада је поново упитао студенте је ли тегла пуна. Опет су одговорили да јесте. Следећа кутија коју је професор узео, била је пуна песка. Када је сипао песак у теглу, песак је, наравно, испунио све преостале шупљине у тегли. Питао је још једном студенте да ли је тегла пуна. Студенти су скрушено одговорили да јесте. Онда је професор испод стола извадио две шољице пуне кафе и сипао их у теглу. Кафа је натопила песак. Студенти су се смејали. „Сада!“, рекао је професор, док је смех замирао, „Хоћу да схватите да ова тегла представља ваш живот. Тениске лоптице су важне ствари у вашем животу: ваша породица, ваша деца, ваше здравље, ваша вера и ствари којима се страсно предајете. То су оне ствари уз које би ваш живот и даље био испуњен, и када би све друго нестало. Каменчићи су остале ствари које су важне: ваш посао, ваша кућа и ваш ауто. Песак представља преостале ствари. Мале ствари. Ако напуните теглу песком, нема места за каменчиће и тениске лоптице. Исто важи у животу. Ако потрошите све своје време и енергију на мале ствари, никада нећете имати места за оне важне ствари. Водите рачуна о стварима које су кључне за вашу срећу. Играјте се са децом. Нађите времена за одлазак лекару.  Изведите партнера на вечеру. Понашајте се поново као да вам је 18 година. Увек ће бити времена да се очисти кућа и нешто поправи.  Прво се побрините за тениске лоптице - ствари које су вам заиста важне. Утврдите своје приоритете. Све остало је песак". Једна од студенткиња је подигла руку и упитала шта је представљала кафа. Професор се насмејао. „Драго ми је да сте то питали. Кафу сипам, да би вам показао, да без обзира колико мислите да вам је живот пун, увек има простора за шољицу кафе с пријатељем.“